„Човек – птица – предео“

„Човек – птица – предео“

АНДРЕЈА БАЋО ВАСИЉЕВИЋ

„Човек – птица – предео“

18. 5 – 27. 8. 2024.године

Рођен 25. јула 1945. године у Беранама (Црна Гора). Средњу умјетничку школу завршио у Херцег Новом 1965. године. Завршио Вишу педагошку школу, ликовни смер у Новом Саду 1968. године. Дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, на одсеку вајарство у класи професора Миодрага Поповића 1972. Постдипломске студије завршио код истог професора 1975. године.Радио као доцент на Педагошкој академији у Новом Саду у периоду од 1989. до 2011. године. Живи и ради у Новом Саду.Члан УЛУС-а и СУЛУВ-а од 1974.Учествовао у раду бројних међународних вајарских симпозијума и ликовних колонија у земљи и иностранству.Студијски боравци:Италија,Грчка, Украјина, Јерменија, Француска.Добитник је многобројних признања и награда у земљи и иностранству. Аутор је више јавних споменика и културних обележја у Новом Саду, Бечеју, Гајдобри, Краљевцима код Руме, Јеревану (Јерменија), Одеса (Украјина), Врање, Матарушка бања, Растина код Сомбора.

Током свог пет деценија дугог стваралачког века Андреја Баћо Васиљевић константно је проналазио инспирацију у предметном свету створивши дела аутентичног уметничког израза, било да је реч о радовима галеријског или великог формата, попут споменичке скулптуре. Камерном изложбом „Човек – Птица – Предео“ у Галерији Николе Коке Јанковића, Васиљевић се представио крагујевачкој публици избором дела изведеним у бронзи и мермеру, насталим у временском распону од 1985. до 2018. године.  

Кроз фигурално-асоцијативни свет Васиљевићевих дела од прве самосталне изложбе на којој се представио портретима, актовима и анималистиком у Галерији УЛУВ-а 1976, па све до данас, провејавају мотиви попут предела, фауне, људских фигура. Истраживањем форме на импресионистичким представама женских актова бавио се током 80-их година 20. века у циклусу „Кретање“. Фигуре су представљене како израњају и нестају у основној маси, при чему је вешто искористио игру светла и сенке стварајући утисак ритмичног кретања, а самим тим и илузију покрета. Однос маса и простора у фигуралним представама заокупљао је уметникову пажњу и током последње декаде 20. века. Његово интересовање све више се окреће ка слободним скулпторским решењима најпре у бронзи, а потом и у мермеру у комбинацији са металом, гранитом, дрветом. Плод тих истраживања била су асоцијативна скулпторска решења сведених и пречишћених форми призора са Петроварадина, приморја, студеничког и родног краја којима се представио на трећој самосталној изложби у Галерији УЛУС-а у Београрду 1990. године. Може се рећи да тада његов опус поприма обрисе који су и данас уочљиви на Васиљевићевим делима. Игром конвексних и конкавних, полираних и неполираних површина постиже екпресивност облика, при том не нарушавајући јединство форме и садржаја. Дела карактерише компактни волумен и чврста структурална организација скулпторалних елемената. Одраз су поетско синтетичке визије света која рефлектује токове уметникове мисли -̶  његова интуитивна и емотивна стања. Определивши се за традиционалне скулпторске материјале бронзу, дрво, мармер, поштујући њихове карактеристике на својим делима ствара фузије фигуралних, асоцијативних до потпуно апстрахованих вајарских решења. Иако галеријског формата дела одају утисак монументалности, истовремено задржавајући свој интимистички карактер. Акценат није на самом предмету, већ на синтетизованој форми слободне скулптуре. У свом опусу Васиљевић је остао доследан свом тактилном сензибилитету при реализацији својих пластичких визија демонстрирајући своју дубоку интуицију и јаку имагинацију. 

Leave a Reply

Your email address will not be published.