Динамичне појаве и стално ширење спектра изражајних језика, тематика, дисциплина и категорија у уметности 20. века, били су условљени историјским приликама у којима је та уметничка продукција настајала. Уметници су се све више удаљавали од природе и традиционалне фигуралне пластике, искакали из конвенционалних вајарских оквира, приближавајући се асоцијативној и апстрактној скулптури. На тај начин неминовно су отварали нове путеве изражавања емотивних и психолошких дубина формирајући комплексан спој просторно-скулпторских са симболичко-наративним аспекатима, удахњујући им потпуно ново значење и смисао.

У датим околностима током осме деценије 20. века, између Старог и Новог света, формирао се и ликовни рукопис Лепосаве Милошевић Сибиновић. Основне вајарске студије завршила је на Академији примењених уметности у Београду, а магистрирала на вајарском одсеку Националне школе ликовних уметности (Академија „Сан Карлос“) у граду Мексику. Изложба „Сусрет духа и волумена“ представља ретроспективу мањег обима опуса ове реномиране уметнице која се представила избором дела из три циклуса „Биљне форме и кактуси“, „Трагом структура“ и „Призивање доброг гласа“, насталих у периоду од 1977. године до данас.

Скулптуре су изведене традиционалним вајарским техникама клесањем у белом, црном и сивом мермеру, наранџастом ониксу, као и ливењем у бронзи. Поетско-синтетички израз спој је модернистичких и постмодернистичких схватања. Сибиновићева креће од предметног света, истовремено правећи известан заокрет ка асоцијативном уметничком изразу. Она преноси своје визије кроз формални језик са извесним референцама на примордијалну уметност, водећи се схватањем да је древна уметност најчистија и најискренија форма посебно за успостављањедијалога са најдубљим слојевима сопственог искуства и подсвести. Фигурално-асоцијативна скулптура пуна је скривених нарација, пренесених значења и симбола.

Визуелни речник Сибиновићеве обилује мотивима флоре и фауне, органским и геометријским облицима који преносе поруке базиране на нематеријалном културном наслеђу српског и мексичког народа. Инспирацију проналази на српским средњевековним споменицима, попут Петрове цркве и манастира Сопоћани, али и у пре-хиспанолошком периоду. Директна асоцијација на националну културну баштину су обележја попут крста и лествица које у хришћанској иконографији указују на духовно успење. У циклкусу „Биљних форми“ доминантна је свакако тема кактуса који су сматрани светим биљкама и често су имали космолошку, ритуалну и религијску улогу. Кактуси се појављују у визуелној уметности као симболи чистоте, прилагодљивости и духовне снаге, посебно нопал као амблем мескичког националног идентитета. Учешће на ликовној колонији „Бакар“ у Бору, усмериће пажњу Сибиновићеве на рециклажни материјал. Циклус „Трагом структура“ доноси преобликовање металног отпада попут хладњака, ратарског алата, кошница, на којима је фокус, пре свега, на решавање структуралних и формалних проблема. Достигнућа ленд арта, превасходно у контексту истраживања еколошких тема и буђења свести о важности очувања животне средине, присутна су у делима као што су „Молитва за Златибор“ и „Молитва за пожегачу“.

Поштујући постулате класичног скулпторског медија Лепосава Милошевић Сибиновић створила је аутентичан скулпторски језик претварајући руралне мотиве у архетипске симболе прилагодљивости, отпорности и духовног вођства. Уметница подстиче посматрача на интроспекцију, на дијалог са самим собом и друштвом у целини, на контемплацију о кључним егзистенцијалним питањима о људском пореклу, идентитету и природи.

                                                                                                    Катарина Бабић

Музејски саветник – историчар уметости