Портрети. Омаж Николи Јанковићу
Здравко Јоксимовић дипломирао је 1986. године на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Николе Јанковића, код кога је и магистрирао 1989. године. Запослен је на Факултету ликовних уметности у Београду од 1992. године. Звање редовног професора стекао је 2014. године. Докторирао је са темом „Поетика тела – компаративна анализа сопствене скулпторске праксе и актуелних проблематика тела у савременој светској скулптури“. Излагао је на на више од 40 самосталних изложби у земљи и иностранству, као и на бројним колективним изложбама у више европских градова.
Аутор је низа скулптура у јавним просторима у Србији, од којих се издвајају; спомениk Карлу Малдену израђен од алуминијума и свечано откривен 2019.године испред Музеја југословенске кинотеке. Јоксимовићев рад у бронзи је и споменик Исидори Секулић постављен у парку на Сењаку у Београду. Споменик Зорану Ђинђићу у Прокупљу први је јавни споменик подигнут у знак сећања на убијеног премијера. Седам јавних скулптура постављено је у иностранству, међу којима су скулптуре „Демфер-Ш као шума“ у Шкотској; „Quick Healing“ у Јапану, пет бисти у оквиру Парка српко-руског пријатељства у месту Милићи у Босни и Херцеговини. Дела му се налазе у најрелевантнијим јавним и приватним колекцијама у Србији.
Учествовао је на више међународних симпозијума у Јапану, Шкотској, Аустрији, Шпанији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Пољској. Добитник је више награда из области ликовне уметности међу којима су: Октобарска награда града Београда за најбољи студентски рад 1986. године; Награда секретеријата за културу града Београда за најбоље остварење у 1992. години, за изложбу у Галерији УЛУС-а; као и награда бијенала младих у Вршцу 1995. године. За изложбу „Реанимација уметника после 30 година“ овенчан је „Политикином“ наградом 2016. године.
Крајем осамдестеих и почетком деведесетих година 20. века на уметничкој сцени појавио се покрет Нова београдска скулптура. Један од њених најинтригнтнијих и најактивнијх представника је вајар Здравко Јоксимовић. Став нова генерациј вајара међу којима су Срђан Апостоловића, Добривоје Крговића и Душан Петровића, био је да је вајање заправо градња.
Истражвање природе материје, њено обликовање и преобликовање, стављање утилитарних предмета у потпуно нове контексте, духовити призвук ироније и аутоироније, одлике су једне сасвим особене уметничке праксе. За Јоксимовића „скулптура је довођење облика у ред.“ Препознатљивим сензибилитетом материјализовао је идеје које преиспитују однос према телу и телесном, њиховим физичким и духовним деформитетима указујући на друштвене контексте са аутнтичним критичким освртима.
Преме сопственом признању Јоксимовића, ликовни опус кретао се у неколико праваца. Паралалено са тродимензионалним објектима попут фигуралне скулптуре, објеката, а најчешће колажа и асемблажа, истраживао је и дводимензиони свет – феномене цртежа и пастела. Паралелно са неконвенционалним приступом Јоксимовић поново открива класичне вредности модулације и скулпторска изражајна средства: волумен, површину, ритам, композицију. То је традиционалан приступ примењен на портретима које је реализовао.
Портрети
О изложби „Портерти. Омаж Николи Јанковићу“ Јоксимовић је забележио: „Надам се да могу за себе да кажем да припадам Кокиној школи. И даље осећам огромну захвалност што сам имао ту привилегију да се дружим и учим од једног од наших најбољих портретиста. Ако успем да ту луч пренесем онима које данас, као професор подучавам, то је својеврсни дуг који осећам према свом професору. Стога ова изложба има назив „Омаж професору Николи Јанковићу …. не само по својим формалним карактеристикама, човек је непоновљив и по свом унутрашњем бићу, по свом карактеру. Једно се рефлектује у другом. Како то да природа не посустаје већ и даље налази нова и нова решења за исту ствар као што је једно људско лице? Људско лице је и даље тајна. Свако лице је прича за себе. Али ви не знате шта се иза тога лица крије све док не почнете да га цртате или вајате. Тек тада полако откривате оно што се иза појавног налази, односно, вашу представу о особи коју портретишете. То је ваша истина за којом ви трагате. У „то“ уносите и оно што и вама припада. Зато је рад на сваком портрету извесна битка коју водите са собом. “
Portraits. Tribute to Nikola Janković
Zdravko Joksimović graduated in 1986 from the sculpture department of the Faculty of Fine Arts in Belgrade, studying under the mentorship of Professor Nikola Janković. Under Janković’s guidance, he also obtained his master’s degree in 1989. Since 1992, he has been a faculty member at the Faculty of Fine Arts in Belgrade and obtained the title of full professor in 2014. He earned his PhD with a thesis titled Poetics of the Body: A Comparative Analysis of Personal Sculptural Practice and Contemporary Body Issues in Global Sculpture. He has exhibited at over 40 solo exhibitions in both Serbia and abroad, as well as at numerous group exhibitions in several European cities.
He is the author of several sculptures displayed in public spaces across Serbia. Notable among these are the aluminum monument to Karl Malden, officially unveiled in 2019 in front of the Museum of the Yugoslav Cinematheque in Belgrade and a bronze monument to Isidora Sekulić, installed in the park on Senjak in Belgrade. Additionally, he created the first public monument in memory of the murdered prime minister, Zoran Đinđić, in Prokuplje. Seven of his public sculptures have been installed abroad, including the “Demfer-Š kao šuma” sculptures in Scotland and “Quick Healing” in Japan, as well as five busts within the Serbian-Russian Friendship Park in Milići, Bosnia and Herzegovina. His works can be found in the most relevant public and private art collections in Serbia.Zdravko Joksimović has actively participated in several international symposia held in Japan, Scotland, Austria, Spain, Croatia, Bosnia and Herzegovina, and Poland.
He is the recipient of several awards in the field of fine arts, including the October Award of the City of Belgrade for the best student work in 1986, the Award of the Secretariat for Culture of the City of Belgrade for his outstanding achievement in 1992 at the ULUS Gallery exhibition, and the Youth Biennial Award in Vršac in 1995. In 2016, he was awarded the Politika Newspapers Award for his exhibition Reanimation of the Artist after 30 Years.
In the late 1980s and early 1990s of the 20th century, the New Belgrade Sculpture movement emerged in the art scene. One of its most intriguing and active representatives is the sculptor Zdravko Joksimović. The new generation of sculptors, which included Srđan Apostolović, Dobrivoje Krgović and Dušan Petrović, shared the belief that sculpting is, in essence, a form of construction.
Their exploration delved into the nature of matter, its shaping and reshaping, and the placement of utilitarian objects in entirely new contexts. This artistic practice was also marked by witty undertones of irony and self-irony. Joksimović, in particular, viewed sculpture as a means of “bringing forms into order”. Using a distinctive sensibility, he gave form to ideas that raised questions about the connection between the human body and its physical and spiritual imperfections, while also offering genuine critical insights into societal contexts.
According to Joksimović himself, his artistic work evolved in several directions. In addition to creating three-dimensional objects, such as figural sculptures, objects, and, most commonly, collages and assemblages, he also ventured into the two-dimensional realm, exploring the phenomena of drawings and pastels. In parallel with this unconventional approach, Joksimović rediscovered the classic values of modulation and the sculptural elements of expression, which include volume, surface, rhythm and composition. This traditional approach was notably applied to the portraits he created.
Portraits
Regarding the exhibition Portraits: A Tribute to Nikola Janković, Joksimović noted: “I hope I can say that I belong to Koka’s school. I still feel extremely grateful to have had the privilege of associating with and learning from one of our finest portraitists. If I can pass that light on to those whom I teach today as a professor, it is a kind of debt I feel toward my professor. Therefore, this exhibition is called ‘Homage to Professor Nikola Janković’… A person’s uniqueness stems not just from their formal characteristics, but also from their inner self and character. One is reflected in the other. How is it that nature persists in seeking fresh and innovative solutions for familiar things, like the human face? The human face is still a mystery. Each face tells its own story. But you do not know what is behind that face until you start drawing or sculpting it. Only then do you slowly discover what lies beneath the appearance, or rather, your idea of the person you are portraying. It is your truth that you are searching for. In ‘it’, you also include what belongs to you. That is why working on each portrait is a personal battle you fight with yourself”.
Аудитивна подршка за слабовиде
Подршка преводиоца на знаковни језик
Аутор изложбе: Катарина Бабић
Аутор културно инклузивних садражаја за особе са инвалидитеотм: Владимир Mарковић
Фотографија: Иван Стојановић
Видео продукција и монтажа: Немања Лекић
Наратор: Иван Томић
Превод на енглески језик: Дејан Вукелић
Превод на знаковни језик: Катарина Вученовић
Веб дизајн: Ненад Миливојевић
Аранжер декоратер: Јасмина Прокић
