У стаклеом анкексу Галерије је у четвтак отворена изложба Здравка Јоксимовића академског вајара и професора на ФЛУ у Београду. Јоксимовић се крагујевачкој публици предсттавио са једанаест портрета рађеник у гипсу, теракоти и бронзи. Изложбај је у потпуности приступачна особама са сензорним инвалидитетом слепим и слабовиим као и глувим и наглувим. Изложба ће трајати до 24.02.2024. године.
Здравко Јоксимовић дипломирао је 1986. године на вајарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду, у класи професора Николе Јанковића, код кога је и магистрирао 1989. године. Запослен је на Факултету ликовних уметности у Београду од 1992. године. Звање редовног професора стекао је 2014. године. Докторирао је са темом „Поетика тела – компаративна анализа сопствене скулпторске праксе и актуелних проблематика тела у савременој светској скулптури“.
Крајем осамдестеих и почетком деведесетих година 20. века на уметничкој сцени појавио се покрет Нова београдска скулптура. Један од њених најинтригнтнијих и најактивнијх представника је вајар Здравко Јоксимовић. Став новe генерацијe вајара, међу којима су Срђан Апостоловића, Дибривоје Крговића и Душан Петровића, био је да је вајање заправо градња.
Истражвање природе материје, њено обликовање и преобликовање, стављање утилитарних предмета у потпуно нове контексте, духовити призвук ироније и аутоироније, одлике су једне сасвим особене уметничке праксе. За Јоксимовића „скулптура је довођење облика у ред.“ Препознатљивим сензибилитетом материјализовао је идеје које преиспитују однос према телу и телесном, њиховим физичким и духовним деформитетима указујући на друштвене контексте са аутнтичним критичким освртима.
Преме сопственом признању Јоксимовића, ликовни опус кретао се у неколико праваца. Паралалено са тродимензионалним објектима попут фигуралне скулптуре, објеката, а најчешће колажа и асемблажа, истраживао је и дводимензиони свет – феномене цртежа и пастела. Паралелно са неконвенционалним приступом Јоксимовић поново открива класичне вредности модулације и скулпторска изражајна средства: волумен, површину, ритам, композицију. То је традиционалан приступ примењен на портретима које је реализовао.
Портрети
О изложби „Портерти. Омаж Николи Јанковићу“ Јоксимовић је забележио: „Надам се да могу за себе да кажем да припадам Кокиној школи. И даље осећам огромну захвалност што сам имао ту привилегију да се дружим и учим од једног од наших најбољих портретиста. Ако успем да ту луч пренесем онима које данас, као професор подучавам, то је својеврсни дуг који осећам према свом професору. Стога ова изложба има назив „Омаж професору Николи Јанковићу … не само по својим формалним карактеристикама, човек је непоновљив и по свом унутрашњем бићу, по свом карактеру. Једно се рефлектује у другом. Како то да природа не посустаје већ и даље налази нова и нова решења за исту ствар као што је једно људско лице? Људско лице је и даље тајна. Свако лице је прича за себе. Али ви не знате шта се иза тога лица крије све док не почнете да га цртате или вајате. Тек тада полако откривате оно што се иза појавног налази, односно, вашу представу о особи коју портретишете. То је ваша истина за којом ви трагате. У „то“ уносите и оно што и вама припада. Зато је рад на сваком портрету извесна битка коју водите са собом. “
