Српски | Енглески | Инклузивна мултимедиа | Аудитивна подршка за слабовиде | Ротациони приказ скулптуре | Галерија

Рајко Мамузић

(Краљевци, 1915 – Земун, 1994)

Колекционар, мецена и борац за очување националне културне баштине, Рајко Мамузић био је један од кључних фигура у обнови културног живота Новог Сада крајем пете деценије 20. века. Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића отворена је 23. октобра 1974. године. Окосницу збирке чини Мамузићева приватна колекција формирана у периоду од 1953. до 1974. године, са 438 уметничких дела од 35 уметника.

II

Мајстори вајарства

Крај пете деценије 20. века на југословенским просторима обележио је заокрет у спољнополитичкој орјентацији, а самим тим и на културној сцени. Либерализација на пољу уметности манифестовала се већим стваралачким слободама, потрагом за аутентичним ликовним језиком, а пре свега заокретом од соцреализма ка тековинама домаће модерне уметости. Послератне генерације вајара, било да је реч о ствараоцима који су стварали традиционалним вајарским приступом, или ауторима који су се бавили апстрактном пластиком ослобођеном сваког значења, сви они трагалали за појмом чисте форме путем њене стилизације и карактеристичних равних површина.

Прави представник епохе био је вајар Александар Зарин. Геометрија у његовој скулпутри појавила се 1954. године. Прелаз са лирске на експресивну скулптуру снажног израза и употреба алегорија омогућила му је промену поступка, односа према форми и маси, комбиновање конвексних и конкавних облика, али и већу слободу у развијању пластичког садржаја и проширења асоцијативног значења облика.

Славољуб Богојевић, сликар, графичар, уметнички илустратор, почетком шездесетих година 20. века искорачио је ка енформелу. У том периоду, посебну пажњу посветио је изради цртежа и скулптура. Потресна ратна искуства преточио је у асоцијативне композиције од старог нагорелог намештаја, металних клинова и ексера, сводећи њихову нарацију и дескрипцију на минимум.

Аутентична појава у југословенској уметности био је вајар Матија Вуковић. Експресивном формом  и компактним композиционим решењима, преносио је сопствене драматичне визије кроз фигуралну пластику снажног и напетог волумена, редукованих и деформисаних облика. Кључни аспекти за разумевање Вуковићеве пластике су, свакако, моралне и егзистенцијалне природе.

Милица Рибникар је сопствена искуства рефлектовала на материјал и форму упечатљивог ликовног израза. Константа у њеном опусу су женски актови наглешене сензуалнoсти и покрета, тема којом се Рибникарова окренула од реалног света и отиснула у свет емоција у коме је пронашла лепоту – идеал за којим је трагала. Може се рећи да су простор и антипростор, односно однос масе и празнине неке од основних естетских и формалних категорија вајарских дела Рибникарове.

Фонд скулптура Владете Петрића представља посебну целину у збирци Галерије поклон-збирке Рајка Мамузића. Петрић се бавио споменичком и портретном скулптуром. Заокупљен је био фигурацијом пре свега, митолошком и егзистенцијалном тематиком. Разградња форме и унутрашња напетост карактеристике су дела којима је преносио своје наративе између рационалног и ирационалног, вечности и пролазност, колективног и индивидуалног.

Јован Солдатовић био је уметник изразито лирског сензибилитета. Било да је реч о портретима, анималистици, актовима или слободним композицијама, његова формална решења одликује синтеза ликовних елемената. Снажним екпресионистички гестом преноси патос, док је форма издужена, a фактура порозна чиме је истакнута пролазност овоземаљског живота.

Никола Јанковић био је један од најзначајних вајара реалистичког приступа у српској и југословенској уметности друге половине 20. века. Његов вајарски рукопис формиран је у духу француске, традиционалне школе вајања. Фигурална пластика, а посебно портрети, обележили су Јанковићев богат стваралачки опус. Настојао је да на својим делима постигне хармонију између садржаја и израза, сачува јединство форме као израз унутрашње конструкције.

III

Послератна југословенска скулптура један је од најоригиналнијих и визуелно најупечатљивијих аспеката југословенског културног наслеђа. Централни визуелни медиј друштва, темељио се на колективном сећању које је у пластици нашло израза у иновативним, слободним формама – од фигурације до чисте апстракције. Вајарска дела настала у периоду од 1950. до 1970. године, у интернационалним оквирима представљају јединствен феномен друштвено ангажоване, али истовремено и авангардне уметности.

Rajko Mamuzić

(Kraljevci, 1915 – Zemun, 1994)

Rajko Mamuzić was one of the key figures in the revitalization of Novi Sad’s cultural life in the late 1940s. The Gallery of Fine Arts – The Rajko Mamuzić Gift Collection was opened on 23 October 1974. The core of the collection consists of Mamuzić’s private holdings, formed between 1953 and 1974, comprising 438 works of art by 35 artists.

II

Masters of Sculpture

The late 1940s in the Yugoslav context were marked by a shift in foreign policy orientation, which was directly reflected in the cultural sphere. Liberalization in the arts manifested itself through increased creative freedom, a search for authentic visual languages, and, above all, a departure from Socialist Realism toward the achievements of domestic modern art. Post-war generations of sculptors—whether working within traditional sculptural approaches or exploring abstract sculpture freed from explicit meaning—were united in their pursuit of the concept of pure form, achieved through stylization and the use of characteristic planar surfaces.

A true representative of this period was the sculptor Aleksandar Zarin. Geometry entered his sculptural practice in 1954. The transition from lyrical to expressive sculpture of pronounced intensity, along with the use of allegory, enabled a shift in method and in his relationship to form and mass. Through the combination of convex and concave elements, Zarin achieved greater freedom in the development of sculptural content and an expansion of the associative potential of form.

An authentic figure in Yugoslav art was the sculptor Matija Vuković. Through expressive form and compact compositional solutions, he conveyed his dramatic visions in figurative sculpture characterized by strong, tense volumes and reduced, often deformed shapes. Moral and existential concerns constitute the key framework for understanding Vuković’s sculptural practice.

At the beginning of the 1960s, Slavoljub Bogojević—a painter, printmaker, and illustrator—turned toward Art Informel. During this period, he devoted particular attention to drawing and sculpture. His traumatic wartime experiences were translated into associative compositions made of burnt furniture, metal clamps, and nails, reducing narrative and descriptive elements to a minimum.

Milica Ribnikar reflected her personal experiences through material and form, developing a striking visual expression. A constant in her oeuvre is the female nude, characterized by heightened sensuality and movement. Through this theme, Ribnikar turned away from the tangible world and entered an emotional realm in which she sought beauty as an ideal. Space and anti-space—that is, the relationship between mass and void—can be identified as fundamental aesthetic and formal categories in her sculptural work.

The sculpture holdings of Vladeta Petrić constitute a distinct segment within the collection of the Rajko Mamuzić Gift Collection Gallery. Petrić worked primarily in monumental and portrait sculpture. His focus on figuration, particularly on mythological and existential themes, is marked by the fragmentation of form and a pronounced internal tension. These qualities enabled him to articulate narratives positioned between the rational and the irrational, eternity and transience, the collective and the individual.

Jovan Soldatović was an artist of pronounced lyrical sensibility. Whether working in portraiture, animal sculpture, the nude, or free compositions, his formal solutions are characterized by a synthesis of visual elements. Through a strong expressionist gesture, he conveys pathos, while elongated forms and porous surface textures emphasize the transience of earthly existence.

Nikola Janković was one of the most significant sculptors of realist orientation in Serbian and Yugoslav art of the second half of the twentieth century. His sculptural idiom was shaped within the tradition of the French academic school of sculpture. Figurative sculpture, and portraiture in particular, defines Janković’s extensive oeuvre. He consistently sought to achieve harmony between content and expression, preserving the unity of form as an articulation of inner structural coherence.

III

Post-war Yugoslav sculpture represents one of the most original and visually compelling segments of Yugoslav cultural heritage. As a central visual medium of society, it was grounded in collective memory, finding sculptural expression in innovative and liberated forms—ranging from figuration to pure abstraction. Sculptural works produced between 1950 and 1970 constitute, within an international framework, a unique phenomenon of socially engaged yet simultaneously avant-garde artistic practice.

Инклузивна мултимедија (аудио, титлови, знаковни језик)

Ротациони приказ скулптуре (360°)

Кликните за приказ преко целог екрана. Овај приказ омогућава детаљно визуелно истраживање форме и површине скулптуре. Када увеличате скулптуру кликните још једном да би покренули ротациони приказ (360°), или мануелно држите леви клик на мишу и крећите се лево десно по скулптури.

Никола Јанковић, торзо, 1960, бронза, 28×13,5×10цм